Забринутост “Исламском Бомбом” је у средишту сталног настојања да се заустави продирање атомског оружја у муслиманске земље. Службени изговор је уопштен: ширење атомског наоружања мора бити заустављено у читавом свету, док неслужбено “Исламска Бомба” заокупља посебну пажњу.

Најважнији од наведеених разлога је тероизам. Затим опасност од муслиманског фундаментализма Хомеинског стила који неконтролисан плави свет, претворен у ђихад – свети рат са издајницима, а који је спреман и вољан да употреби ултимантивно оружје масовног уништења у нади за бољим животом после смрти. Трећи разлог као подршка, је “Исламизам” – страх да у кризним временима муслиманска солидарност омогући ширење атомског оружја, из једне муслимаснке земље која га већ посједује у другу која ге још нема. Коначни разлог укљућује локацију: овај регион је жила куцавица запада па зато нити јендој држави од толике стратешке важности не би требало бити допуштено да пријети нафтним интересима.

Страх од Исламске Бомбе је такође снажан да у Пост – Совјетској Ери то преставља кључни фактор који одређује врсту односа између западних ауторитета и оних у муслиманским земљама укљућеним у тражење атомског оружја. Тај страх је очито тако јак да је 1990 забрана ширења атомског наоружања престављаја кључну тачку Америчке вањске политике. Заочекивати је да ће Клинтонова администрација постати увућена у ово питање дубље него и једна до сада. Америчка доктрина захтјева да све муслиманске и не муслиманске земље које не посједују атомско наоружање (искљућујући Израел) буду увјеравани, наговарани, изложени притиску све док се не одрекну својих атомских амбиција.

Озбољност Америчке политике да следи ову доктрину видљива је у њиховом протесту проаје кинеског реактора Ирану; у њиховом одбијању да се смањи напетост са Сјеверном Корејом све док не обустави свој атомски програм; у суспендирању еконоске и војне помоћи Пакистану као казну за наставак атомских проба, те уништење ирачких атомских срестава за вријеме и послије Гулф рата.

Ово опажање не само да није корисно, него је изузетно опасно. Многе дискусије су или алармантне или строго техничке природе, с тежиштем на мере опскрбе као контрола извоза и ембарга, или чак дирекне војне акције.

Заступање овог гледишта захтева процену питања у вези атомизације муслимаснких земља.

Колико је важна идеолошка забринутост широких размера – исламска слога и одбрана против заједничког непријатеља која је мотивација муслимаских земаља за тражење атомскох наоружања? Да ли ће исламска солидарност моћи одиграти битну улогу у преношењу оружја из једне муслимаске државе у другу?

Како муслимаске земље примају америчке напоре за заустављањем ширења атомског оружја?

Који су разлози да се од свих земаља југа најдубљи антагонизам птрема западу налази међу муслиманским замљама?

Зашто многе не развијене земље желе атомске главе? Да је Пакистан кришчанска земља да ли би и даље желео атомску бомбу?

Које су техничке баријере атомског ширења? Који садашњи степен атосмског развитка у муслимаснким замљама које су заитересиране за тражење атомског оружја? Што долази у будућности?

Шта би светска заједница могла учинити у циљу ограничења ширења атомског наоружања и усто смањити могућност атомског конфликта?

Исламска Бомба призива застрашујуће предођбе. Моћ атомског разарања у рукама диктатора, свети рат, ратници и терористи. Али муслимани, да ли умјерени или екстремни, замјерају опотребу фразе чак и када то извјесне границе подржавају идеју бомбе за муслимане. Зашто никада не говорити о Исламској бомби никада не спомињући бомбу ознаћеном именом друге религије?

Не овисно о томе да ли би или не исламска бомба могла или требала постојати, концепт терма којим је ознаћена је муслимаског поријекла. Идеја о посједеовању атомског оружја за колективну одбару целокупне исламске заједнице била је, прије свега, јасно изрећена и брањена од стране исламских лидера који су препознали њезину популарност и пробитачност.

Из своје ћелије смрти у Равалпинди затвору Зулфикар Али Буто творац Пакистанској атомског програма порућио је будућим покољењима: “Ми знамо да Израел посједује пун атомски потенцијал. Кршћани, Јевреји и Хиндуси посједују исту моћ. Комунисти такође. Само Исламска цивилизација не, али ситуација ће се промијенити.”

Други Муслимаснки лидер нагласио је потребу свеукупне Исламске заједнице да посједује атомску бомбу. Обрачајући се учесницима Исламске конференције у Техерану 1992 године, Ирнаски вице-пресцједник, Сајед Ајатолах Мохајерани поручује: “Обзиром да Израел још увек поседује атомско оружје, ми муслимани морамо наставити сурадњу с циљем стварања атомске бомбе, упркос Америчким напорима да заустави атомско оружје.”

Овакви “докази” показују да би Исламска Бомба могла постати стварност, ако не одмах онда у блиској будућности. Али ово би било, употпуности, погрешан закључак. Исламска Бомба може постојати, ако пре тога се не дееси нешто на боље.

На политичком степену, историја је прави сведок да цели исламски свет одиграо је улогу у стварању власти. Како су се Кришћани због моћи, борили једни против других крој векове, тако су се исто и муслимаске династије бориле. Умајади су покорени до стране Абасида, а Абасиди избрисани од стране Бувајада, итд. У познатој битци Панипат у Индији, први краљ Могул, отео је власт од другог муслимаског краља. После, Могулси су се жестого борили против Авганистанских и Перзијских агресора са сјевера, који су такођер били муслимани. Па чак и онда су муслимани ратовали против неверника, мањкало је муслиманске солидарности која би их сјединила: Арапски владари Шпањолске удружили су се са Кришћанским агресорима против муслиманских владара, а у Индији, чак и супер консервативни муслимански владари као што је Ауранзев, удружили су се са Хинду принцезом да би се могли борити против локалне муслиманске опозиције.

Данас, нафтом богате Арапске земље поклањају неискрену забринутост према Палестинском проблему, што они називају Исламским Проблемом. Своје доларе инвестирају у Америку, Израелском главном присташи и осигуратељу Израелског проширења у ерије отете током рата. Систематцко унишетење Беирута из 1982, које су починиле Индијске снаге безбједности над Кашмирским муслимани, те Српски геноцид да босанским муслимани – све ово није успело измамити значајну реакцију од стране муслимаског света, у потпуности.

С времена на време, јавност најави спекулацију да ће пакистан омогућити “атомски кишобран” за Арабијске земље, ако оне буду у кризи. Али ништа у историји Пакистана не показује чврсту обавезу према Исламском проблему. Није за лако очекивати да ће Пакистан рискирати разорну освету од стране Израела или Америке, ако покуша дати атомско оружје Блиском Истоку. Атомска кооперација са Ираном, би поред не прихватљиве опасности и страха од економских санкција, би била ометена дуготрајним Шија-Суни непријатељством. (Ове препреке не искљућују тајне трансфере атомског направи-сам оружја у неким границама из политичких или економских разлога. Нуклеарна помоћ од Француске Израелу, и Кинеске Пакистану, су примјери гдје ни иста религија нити идеологија нису мотиви за сарадњу).

Израел, који посједује високу одбранбену технологију и тајну обавештајну службу заједно са САД, је одлучан да постане једна атомска држава на Блиском Истоку, ако треба и силом. На темељу открића Мортећа Вануа претпоставља се да Израел поседује око 2000 бојевих глава, од којих су неке појаћане хидрогенским пуњењем. Израел у својем посједу такођер има напредни систем стања Џерико и других атомских проектила. За муслимане је Америчко саучесништво видљиво у Израелском атомском наоружавању као његовом помагању да држи своје противнике ненаоружане. Када Израел искњућен из ИАЕА због бомбардовања Осирачког реактора, САД су се само за неко време повукле из организације.

Америка је срдачно дочекала бројне Израелске напоре да се заустави нуклеарно наоружавање Арапских земања. Три године прије Осирак напада, Израелске тајне службе су дигле у ваздух језгру француског експерименталног реактора, који је требао бити отпремљен за Ирак из Ла Сејне-сур-Мер. Данас, са Иранским недјелотворним атомским програмом, Иран је у средишту мраћног прорицања и објабијен је претњама Израелске војне службе.

Ако историја може бити икакав водић, страх од могуће будуће Израелске војне интервенције, директно или индиректно подржано од стране Америке против Ирана, или чак шта више против Пакистанских обогаћених срестава у Кахута, нису немогућа. Али, да ли ће се Израелска стратегија атомске шпијунаже и војне силе наставити да ради на одређени рок? Очигледно многи Израелци мисле да хоће, или нема алтернативе.

Али неки Израелци препознају да би Израелски атомски монопол могао напокон нестати; напредност у технологији чини могућим чување атомског оружја што да ље од њихових противника. Моше Аренс је, на пример установио да ће Израелски непријатељ поседовати атомско оружје за следећих десет година. За Израелске соколове, ово значи да Израел мора развити моћ напада. Моћ напада би значило више бојевих глава, јачање подземних проектилних спремишта, и вероватно бродова носача подморница.

Постоји тињање мало усмереније струје унутар Израела као и признање да Израел мора пронаћи заједнички језик са Арапским комшијама као и са домаћим станбовништвом протјераним и размјењеним запљењеном земљом за мир. Шимон Перез, бивши прцједник владе и један од оснивача Израелског атомског програма, данас поручује:” Наука је пуно важнија од земље. Ми се неможемо поуздати у војничко разрешење него само у економско и политичко. Ми имамо највише пет до десет година за склапање мира или ћемо у противном имати Блиски Исток нагомилан атомским оружјем”.

У дане Америчког напада на Ирачанске снаге у Кувајту, опкољени Садам Хусеин зашио је муслиманску борбену мотиву Allah-u-Ekber, на Иранску заставу и молио је пред телевизијским камерама. То је био, јако озбиљан апел моћима политичког Ислама да се пружи отпор западу. Прије двадесет година овај вођа секуларног Арапског национализма би подигао барјак Арапизму, покрет који се суочио са срамотом после узастопним губитака против Арапских снага. Али сада Хусин позива на свети рат (џихад) и језик који је употребљаван на Багдадском радиу кроз читав рат, је био претрпан Исламским симболизмом. На пример, у Арапско-Израелском рату из 1973-ће године Ирачани убијени у рату били су описани као шехиди, а не као патриоте. Стратегија је успевала чак и када је рат био изгубљен; хусеин је успео изазвати јаку емоционалну реакцију од сране муслимана широм света.

Једна од последица муслиманског екстреминизма повећава (и враћа уназад) тежњу запада да види већину, ако не и све муслимане као луде фанатике без разлога. Али ово је ирационалан став. Насиље и екстреминизам нису монопол ( једина ствар) исламског фунадаментализма; то је нормално у фундаментализму сваке вере, шта више, мучење нањето човјечанству модерних западних цивилизација ја пуно јаче и веће, највиче зато што оно имају пуно јаче наоружање за уништење. Али, политички Ислам има изванредну моћ да мобилизира муслимане читавог света. Зашто је Ислам по свом карактеру толико ратоборан према западу?

Одговори на ова питања, верујем имају релативно мало с вером а пуно више с очигледним и директним искуствима муслимана овог века. Војни политички Ислам изникао је као противљење опаком неуспеху мулсимаске заједнице, да обезебеди основне потребе за достојанствено људско постојање. Неједнака подела богаства у мсулиманским земљама, забрана фундаменталних слобода, искориштавање мањина и жена и не контролирано повећање популације људи, произвели су ноћну мору. Муслиманске земље су масакрирале своје људе у хиљадама, у Ираку, Сирији, бившем Истоћном Пакистану и Тимору. Тамо налазимо диктаторе и преврате, не праведну поделу власти и корупцију. Вођа владара у муслимским земљама ретко се пензионишу да би могли играти голф, уместо тога, често дочекују насилну смрт, у атентатима.

Заражена верским и етничким мржњама и гурнута уназат унутрашњим снагама, криза муслиманске заједнице никада није биле дубља. Екбал Ахмед пише у Пакистанским дневним новинама (Pakistani Daily Observes) изјављује: “Тешко је опозвати тако искварену и поткупљиву заједницу у записима историје. Свака од 30 исламских влада је доминирана властитим вођама… Сви се заносе машинама, а не познају технологију. Ни једна држава нема нити један угледан универзитет, ни истражни центар. Мањка им воље исто колико и знања како богаство претворити у капитал, важност у утјецај, срества у моћ”.

Суочени са фундаменталном кризом и пропадањем исламске цивилизације, три су различита одговора изашла на видело. Прво; најзапаженије наст0оји доделити све неуспехе и поразе одступању од Истинитог Пута; настоји надокнадити неке идеалне верзије славне муслиамнске прошлости кроз стриктну оданост Исламу у његовим обичајима. Саудијска Арабија и Иран идеолошки непријатељи, удружени су у њиховој опозицији у западне културе и свећенство, национализма и универзалним идеалима.

Други одговор, још доминантнији, иако нијемо, је ту да прилагоди исламску веру, западном свету. Ово је довело до треће варијанте укоријењене у уплетање у туђе послове, у којој су захтеви религије и вере сматрани као не повезани за забринутост за економски и политички живот. Чак се и муслиманске вође слажу стим (Мухамед Али Џинах, Хабиб Боргуиба, Гамел Абдул Насер, Али Буто, Садам Хусеин су примери), слободно су употребили исламснке симболе да би постигли политичке и националне циљеве и у законику оправдавају употребу Ислама у политици.

Унутрашњи немири, иако објашњавају снажење фундаменталног исламског покрета недају објашњење одакле долази тако јака против – западна орентација. Брз поглед кроз историју пружа одговор на ово питање.

Кроз векове, Исламска веза са западом и својим територијалним подручјима је била нестална. Било је дана кад су се свађали, на пример, за време крсташких ратова, али исто тако било је дана интимне и плодне сурадње. Седам векова муслиманске владавине Шпањолском дало је Европљанима између осталог, приступ Грчком и Исламском благу. Постојала је фундаментална симетрија између Ислама и запада, симетрија разрушена брзим повећањем науке на западу, попраћена Еуропским империјализмом опскрбљена како војно тако и интелектуално моћним производима из Доба Разума.

Упркос пет векоба дуге традиције, брилијантне учености и научног успеха, Исламска цивилизација је статична од прилике 14-ест векова. Тако, традици9онална муслимаска зајендица стајала је беспомоћно пред снажним нападом 18-то вековоног трговачког империјализма. Скоро читав муслимански свет, од Западне Африке до Истоћне Азије био је муњевито колонизиран.

По централној Азији, владавина Петра Великог и руско искрсавање како велике моћи из 1880-тих, Канатес од Киве, Бугхара и Коканад, постале су брзе награде за колонијско обогаћење. Сукоб индустријског и капиталистичлког запада са традиционалном и не савременом заједницом оставила је Исламску заједницу укоћену, не орентирану и понижену. Ожиљци нису зарасли.

Без сумње, насилно протјеривање Палестинаца из њихове домовине, створило је велико непријатељство муслимана према западу. Израелска полица настојалла је елиминирати Палестинце из остатка њихове домовине, виђена је као нпрестано подржана од стране Америке. Једном свет и националан Арапски повод, Палестински проблем, сада се окарактеризира као једини значајни Исламски проблем.

У касном раздобљу овог века, појавио се опасан и опак идеал у мсулиманској вези са западом. Муслимани виде себе као мућенике запдне војне силе; ово води генералној перцепцији, која каже да запад влада и руши муслимаске заједнице кроз економску и политичку моћ. Стога муслимани како би уосталом и сви остали који би се осјећали опкољени, показују тенденцију враћања и ојачавања властитог индентитета кроз одупирање западу и обраћање старој исламској слави. Последица муслиманског опседнутог менталитета – обиљежје које деле са Израелцима – постало је масовна параноја. Велики број муслимана зачуђујуће верује у луде теорије интернационалних завера против Ислама. МУслимаснки свећеници и политичари проглашавају запад узроком свих болести исламског света. Западњачка култура, која заузима сваки муслимански дом преко масовне медије је осуђена, иако дозвољена да настави, и понекад чак је и добро дошла, производи ретку форму културне шизофреније.

Ако потера за атомским оружје није произашла из вере, онда остаје пуно општије питање. Зашто неке земље толико жуде за атомским оружјем? Моћ запажања за претње је без сумње, јако важна, али није потребно то увеличавати. Престиж и моћ могу бити екстремно важни

Што значи, да нусклеарно оружје води до модернизације.

Случај Индије је можда најјаснија демонстрација овог феномена. Атомско оружје је ,са његовим окружењем мистичке и застрашујуће разорне моћи, свјетлуцајући објекат који симболизира врхунац напредне технологије, у којем је национални шовинизам нашао упозишну тачку: Правите бомбу!

Исламске или не;многе Муслиманске земље желе атомско оружје из специфичхих националних разлога.Пратећи логику модернизације, оне, као и друге земље уразвоју имитирају оно што је развијени Сјевер већ урадио.Стога се муслиманске државе не разликују од осталих модерних држава које имају или показују жељу да имају оружје масовне деструкције. Ако муслиманска држава посједује атомски арсенал, врло је вероватно да ће се понашати као и свака друга атомска држава. Исламско заједништво у том случају неби играло никакву улогу.

Ако то може Пакистан, могу и многи други. Међу муслиманским земљама Ирак и Иран су најјачи кандидати за придружење атомском тиму. Њихова економска моћ је много већа, а њихова техничка база упоредива је према експертима за атомско оружје, који су проучавали доказе подасрти од сране специалне комисије UN-a за време рата у Заљеву. Ирак је од своје прве атомске бомбе био удаљен само три године. Уништење његових атомских срестава, за време рата као и после рата, престављао је главни каменац спотицања његовом атомском развоју. Чак и овако постоји могућност за обнову програма у само неколико година, једном кад санкције којим је Ирак изложен, буду укинуте.

За разлику од Ирака, положај Ирана уколико би затражио развитак атомских могућности, је бољи. За време Шахове владавине, велики пројекат за инсталиране десетина реактора за генерацију нусклеарне моћи, окупио је хиљаде Иранских инжињера и техничара тренираних у Америци и другим западним земљама. Након револуције програм је заустављен, али потенцијал је остао, а од Јуна 1992 године када је Иран склопио уговор о купњи Кинеског тест-реактора, видљива је и жеља за његово оживљавање.

Државе које поседују атомско оружје морају подузети ефективне кораке према глобалном разоружању. Не постоји други начин. Док је NPT важан као срество за смањење могућности атомског конфликта, и који би требао бити потписан од стране свих нација, поздразљен је као само привремени договор. Апсолутно не постоји разлог због којег би свет требао, или морао прихватити да само они који тренутно поседују атомско оружје имају право на његово неограничено поседовање. Земље поседнице могу демонстрирати своју оданост евентуалном глобалном разоружању, и обогатити властите напоре у ограничењу атомског ширења, на тај начин што би се одрекло дела властитог оружаног потенциала. Стратешки кораци редукциије оружја, те подсретсво у преговорима земаља атомских сила су свакако позитивни напори али не сежу довољно далеко. Чак и ако се обе препоставке испуне, Америка ће још увек остати са 3500 комада стратешког оружја. Неколико туцета оваковог оружја је довољно за застражшивање.

Требало би забранити сталне захтеве за “модернизацију” оружја, поготово тамо где је тотални арсенал фиксни. И као закључак све нуклеарне пробе требале би у потпуности бити забрањене.

Требало би чврсто одлучити да се заустави политика “прве-употребе”, те се оканити уважавања атомског оружја у циљу разрешења интернационалних сукоба. Државе које поседују атомски арсенал морале би дати гаранцију да нити под којим условима неће користити атомско наоружање против држава које га не поседују. Америка је на пример, активно презирала ову одредбу током ратова против својих не-нуклеаних опонената, Кореје и Вијетнама.

Државе поседнице, такођер би требале гарантирати не-нуклеарним државама, у случају напада или претње напада, да ће осигурати нуклеару заштиту те државе. Оне морају казнити пролифераторе непристрано.

Пакистан, Иран и Ирак немогу бити третирани другачије од Израела. Такав став је морално не одржив. Била би то виша иронија ако би Уједињени Народи регрутирати Израел – државу која тајно поседује атомско оружје да заустави њихово ширење.

Логички UN су организација за полагање капитала у нове атомски поредак. Једна могућност је оживљавање Баруч плана, који је био одбијен од стране Советског Савеза 1946 године. Овај план је захтевао да сав атомски материал буде у власништву централног ауторитета под директном контролом Савеза Безбедности, који би имао надзор нед неколико атомских оружја да застраши потајно атомско наоружаваше било које државе. Нити једна појединачна држава не би могла поседовати атомско оружје. Већ је скоро 50 година како ја план одбачен након веома кратког разматрања. Данас он заслужује озбиљну пажњу.

Од држава које поседују оружје овиси предузимање првих и значајних корака, чак и њихово и потпуно одрицање неби било довољно да заустави друге нације од тражења истог. Проблем је много дубљи, а његови корени леже у подели света на север и југ.

Дубока струја дели две хемисфере на повлаштене и обесправљене, на оне који имају и оне који немају. Тренутна свеукупна комуникација чини немогућим скривање сиромаштва – свеједно да ли је то сиромаштво због недостатка новаца, власти или организацијске могућности. Ширење ове струје, свака страна налази све мање заједничког са оном другом. Сукоби, фрустрације и замјерања творе и налазе изражаја кроз поновно утврђене религијске, националне, језичне и племеске идентитете. Ислам је посебно, добро прилагођен прихрањивању покрета, изводећи свпоју снагу из таквих особености, иако постојеће стање Истоће Европе сведоћи о свеукупности оваквог препорода.

За лако је очекивати да Исламска Бомба никада неће ни постојати. Није за очекивати, али није ни искљућено, појмљиво је да би се то могло остварити ако се муслимани осете притјерани уза зид. Ислам може обезбедити достатан, строго законит принцип уколико се цела муслиманска заједница осети угроженим. Међу муслиманима влада сумња да, попут Јевреја током 1940-тих, постају мета за етничка чишћења. Геноцид у Босни, захтјеви странки десног крила у Израелу за масовним прогонима Палестинаца, као и колективне казне изречене Ирачким цивилима, широко су примљени као докази етничког чишћења. Иста сумњичења могу подупрети захтеве за успоставу муслиманске власти.

У исто време, демократске покрете са друштвеним променама мирним путем у земљама југа треба ојачавати. Нити они који потпомажу ширење атомског оружја, ноити муслиманске земље међу њима, не обезбеђују својим становницима живот у којем су људско достојанство и слобода поштовани. Потреба за наоружавањем, безћутним и бруталним војним снагама, отоцима сјаја међу великим морима беде, људске мизерије, широко распрострањене корупције и делења власти међу својима те грандиозни проеката, су свакодневни. Аве земље којима мањка унутрашњи динамизам и снага да се суоче са властитим слабостима, прибегавају о доказима о завери. Захтеви југа за вишим степеном моралности и духовитости је лажан, њихов третман према властитим грађанима је довољан доказ за то.

Задатак да се ограничи набавка атомског оружја је обесхрабљујућа и са не извесним исходом. Иако је крај хладног рата створио огромне могућности за нову слику света са много мање атомског наоружања, оба историјска прилика могла би лако бити изгубљена и надомештена атомском анархијом с вероватним последицама брзог ширења лако доступне технологије многоструке намене, заједно са глобалном појавом нове културе у науци. Протуречје је да иако је шанса за многим атомским детонацијама у бити сведена готово на нулу, вероватноћа за неколиким или само једном, по свој прилици расте. Нема времена за самозадовољство.